Razgovori s Murat Žunićem

Text 1915

Record 2059

...N(ikola Vujnović): A znaš li „Smrt Ličkog Mustajbega?‟ P(arry): Rekao je. M(urat): Ne znam, gd..., doklje nisam dobro..., neću da je primam, je li. P. Rekao je gore za „Smrt Ličkog Mustajbega.‟ M. Da. Samo jesam čuo je, đe spominju... . P. Ona nije... da, da, da, da... . N: Ja je nijesam pis’o. P. Samo si čuo za to. Ali ne zna pjesm... . M. Samo ja sam čuo za to. To je pismarica, ja to ne znam ništa. Iz pismarica ne znam pisama. To su gornjački pivači izdavali.     Parry later reverted to this statement of Murat’s...

Text 1915

Records 2062-2063

Parry: Onda, rek’o si da si učijo sve te pjesme iz guslača, je l’ te? Murat: Jest’. P. ...iz stari’ guslača? M. ...jest’ ove sve pjesme iz starih guslača, sve su. P. Niti jednu iz pjesmarice? M. Nijedne. Te može bit da njeka ima; ja nisam sluš’o. P. Da, da. Razumijem. M. Da je njeka naletila, ali ja je nisam iz pismarice čuo. Ja sam od naši’ pivača, ovo što pivam, ovo je od starinski’ pivača. P. Da. M. Al’ ovi Hercegovci što izdaju njeke pisme, ja to ne znam. P. Da. M. Izmiša. U njih namah more... . Ti si bijo u Kladuškoj? P. Jesmo. M. Hercegovac kaže, ‚Grabara voda.‛ Kaže, tude đemija ide kraj kule Hrnjičine, a Grabara voda, rak se liže u njega viđiva. Tako Hercegovac kaže dolje, je l’ de. I onda ne more to prilično bit. E, tako on baci sila na pismama, pa se ne mogu s našim pismama složiti.     P. Ali kako ti znadeš da tako pjevaju Hercegovci? Jesi li sluš’o Hercegovaca pjevača? M. Sluš’o sam đe čitaju oni pisme hercegovačke. P. E, tako. M. To sam.., to sam sluš’o. P. Da, da. M. Jesam, jesam. To je. P. Ali jesi li slušao kad su iz.., iz Matice, na primjer... znaš li što je to, ta Matica Hrvatska? To je najveća pjesmarica muslimanski’ pjesama. M. E, da. Oni prvi razred što je pivat... [2063]... dobar... Meho Kolak. P. Da, da, da. Tak’i... . M. Drugi Karabeg, na Kamena Grad mislim da je. P. Je l’ te? M. Jes’. P. Bećir Islamović... . M. Ima, Bećir Islamović ovdalen blizu... . Al’ i on je piv’o. Čini mi se da je i Ale babin..; ne znam. P. Ne znam ja. M. Samo ti su pivači dobre pisme davali. P. Da, da, dobre su... . M. A ove onda, ponovno... . Druge. Druge ne znam onda. Prvi i drugi razred, pa dobro..., četvrti nama je falijo. P. Da. M. Jeste.     P. Ali onda, dosta se čita ta pjesmarica tamo kod vas, je l’ te? M. Jes’, jes’. P. Da. M. Jes’, jes’; oh, ima to dosta. Ima! P. I slušao si, je l’ te, ti si bijo tu kad su čitali? M. Nisam. P. Nijesi? M. Nisam. P. Nikada? M. Nisam. Ima u naske pivača, bilo je starinski’. Bijo je moj stric jedan, pa drugi.., pa stričević. Pa ima toga, Boga ti, našega..., ovih pivača selski’, koji sve jedan od drugi’ primali. P. Da. M. Jest’; ali nema ’naki’ pivača. „Konjević otvara pute na Kotare,‟ ja to ne znam, ama tudika mučno je tu pismu spivat. Sedamdeset čardaka, to se na ime kaže, pa sedamdeset bulju’baša, treba onda prohesabiti i nji’. To je mlogo imena, to ne more se poredat šale, a tā je pivač mog’o u nas poredat. Pa ljudi broje, a on piva, i nijednoga prometnuta. To danas nema. P. Da. M. Ima ove ja jesam sluš’o od njega. I ove pisme pofaćali su i naši pivači; i ja čuo od njih. Vire mi, ne znam. Eh, ja pivam odavno, ima i četrdes’ godina, ima više... .

Text 1959

Record 2468

Nikola: I danke ti si toliko bijo u Banjoj Luci i pjev’o si za begove, a? M. Jesam, Boga mi. N. Jesu li oni volili pjesme ove? Murat: Ih, da; jesu, Boga mi. N. I slušali bi, a? M. Nji’ po trideset sjedi ja kad bi’ zapjev’o. Im’o sam dobro glas. Svi cigare utrine, pa svaki ev’ ’vako ćuti. N. Samo sluša? M. Dok ja ne stanem, samo sluša. N. I onda kad ti prestaneš pjevat, a oni onda? M. Onda, oni piju kahvu, cigare meni dadu; oni zapale, razgovaraju; jope’ ja kad uzmem tamburu, svak’ muči, svaki muči. N. Da, da... . M. Po tri puta u Ramazan, Nikola, to je u trijes’ noći, po tri puta bi me na jednu pjesmu vratili, kako su begenisali, kako begenišu. N. Da, da. M. Ma, pa pjev’o sam ja vami tu pismu. Kažu, ‚mi imamo volju, de i opet!‛ N. A koja bi to pjesma bila obično? M. Boga mi, „Hajsar General i Sila Osmanbeg.‟ N. Da, da. M. To je ta pjesma. Triput su me vratili na tu pjesmu uz Ramazan.     Ćamil Kulenović: Da to nije ona Pavičića Luke, kad je...? M. Jes’. To je pjesma dobra... . Eh, u pjesmarici nije ništa.... Znaš li, Nikola, kako su ovi pivači gornjaški, dobri su pivači bili. A znaš đe su falili. Falili su oni.... Evo, ja sam vas pit’o—pit’o ja i tebe—je li ti mrsko, rećemo, kad jä, rećemo, Turčin osica glavu, i agaret čini kakav. Ti kažeš, ‚’nako, kako ide ti meni kaži,‛ je l’ de? N. Tako je. M. A oni nisu. Oni su pozvati u Zagreb, ev’ ’vako, pa su onda izdavali pisme, a oni pisali... . Onda..., onda on đe je, naveo je. Naveo je, pa dođe vlaška stranka svaka jača, pa onda mišalo..., meće mišavinu. Zašto je to, da oni njemu bolje plate, da reču ‚ovo je dobro.‛ N. Da, da. M. Tu su oni falili, pa nisu uprav’ pisme izdali. A oni onda, moj dragi, one pisme pokupe pa Kosti Hermanu u Zagrebu, đe li je... . Ćamil: U Sarajevu je bijo Kosta Herman. M. U Sarajevu, u Sarajevu..., a on i’ bahteriše, pa i’ uzdžaliti, pa pismarice počnu prodavat, pa sad pismarice krive! Eto, šta ho’š onda?

Text 1959

Record 2482 seq.

Nikola: A bi li mog’o, reci mi sada, da mi kažeš za svaku pjesmu od koga si ti učijo pjesme? Murat: Ne bi’. N. Ne bi mog’o? M. Ne bi’ mog’o. N. Kako ne bi mog’o, Murate? M. A ne bi’. N. Zašto? M. Ima sa strane nječija pisma, je l’ de. N. E, pa i ja te pitam na primjer, jednu si čuo od Ahmeta Žunića, drugu od onoga, treću od Osmana... . M. Tako je, da. N. E, pa bi li mog’o da kažeš ti svaku? M. Ne bi’. N. E, ja ću te pitati o’đe za neke pjesme, na primjer, što smo mi pisali te pjesme tvoje. M. Da, da. N. E, Boga mi, treba da mi kažeš. M. E, treba, treba. N. E, zašto ja treba da imam sve one što sam pis’o pjesme, ja ću popisat, odma’ ću pisat imena ovđe. M. Treba, treba. N. E, znaš kako je, moj stari. M. To ja znam. N. Ako sve nemamo tačno, onda ne valja ništa... .     Znaš li od koga si čuo onu pjesmu „Alibeg Vezirović?‟ M. Znam. N. Od koga si je čuo? M. Od Ale Žunića. N. Od Ale Žunića? M. Jesam. N. E, „Dizdarević Meho,‟ onu kad se ženijo od Knina? M. I onu sam čuo od Ale. N. I onu od Ale, je li? M. Jesam. N. I onda, onu „Osudita smrt Like Mustajbega?‟ M. I onu sam čuo od Ale. N. Isto od Ale? M. Jesam. N. A „Osmanbeg Bosna sa Glasinca ide na carevu vojsku?‟ M. Jes’. I to je od Ale. N. I to je od Ale? M. Jest. N. I kaži mi, stari: ona „Zajim Alibeg sa Glasinca u nevolji?‟ M. I ona je Alina pisma. N. I ono je Alina, je li? M. Jes’, Boga mi... . N. E, treba da ja znam, stari, sve od koga su na primjer. M. Jes’, jes’. Tako je. N. Ako nećemo pisati tačno, onda ne valja pos’o. M. Jes’.     N. A ona „Ograšević Ale ide na Stuparje?‟ M. I ono je od Ale. N. Isto od Ale? M. Jest. N. Dobro, dide. Vire mi je, taj Ale bijo dobar pivač. M. Dobar pivač da nije boljeg bilo u nas pivača. N. Ja bi rek’o. M. Nije. Sigurno ti se mogu osvidočiti... . N. I ona „Pavičić Luka i Sila Osmanbeg?‟ M. Onu sam čuo od Ahmeta. N. Dobro. „Dva vezira niže Temišvara?‟ M. I onu sam čuo od Ale.

Text 1959

Record 2484

Nikola: Dobro. I ti se dobro sjećaš tvoije’ pjesama od koga si i’ čuo, je li? Murat: Sjećam dobro. N. Onda, stari, ja te pitam sada za svakoga od njih koje si rek’o te pjevače. M. Jä. N. Treba da mi kažeš o svakome ovo: oklen je bijo ovaj Ale Žunić? M. E, Bo’me ja to ne mogu kazat. Kako ću kazati? Kako ću ja kazati? To iz Peći; da mjesto? N. Mjesto, nego oklen je on bijo, da? M. Mjesto. On je bijo s Brezove Kose. N. S Brezove Kose? M. A spada Peći... . Spada Cazin’, Cazin’ spada. N. Da, da. Šta je radijo? Koji je zanat im’o? M. Bijo težak-čo’jek; pjevač. N. Je li bijo bogat ili siromah? M. Bogat. N. Dobro je bogat bijo? M. Jes’, jes’. I danaske su sinovi oni njegovi bogati. N. Da mu nije sin ono što ima trgovinu tamo? M. Jes’, vjere mi. N. Što je tebi posl’o pismo što sam ti ja opravijo, je li? M. Jes’ ono. Ono je. N. Ono mu je sin? M. Ono je brat Alin, a stric je Ale njegov, a živ mu je otac, brat Alin. N. Da, da. M. Mujo. N. Mujo, da. M. Jes’, jes’, jes’. Ako dođeš nondika, upitaj Muje za ovo sve što sam ti ja kaziv’o, pa ćeš viđet. N. Koliko je bijo star, kada si od njega ti slušao pjesme? M. Koji? Ale? N. E. M. E, bijo je Ale onda preko četr’es’ godina, kad sam ja od njeg’ počeo primati. N. Da, da. M. Jes’.     N. Kakav je bijo onako..., kako je izgled’o? M. Visok čo’jek bijo. N. Visok? M. Visok, mršav, ošpicas. N. Pravi krajišnik? M. Pravi krajišnik, jes’, jes’. N. Da, da. Je li im’o brke? M. Pa jes’ prilično, a n’jesu golemi; a bradu je im’o. N. A de si ga slušao, Murate? M. A sluš’o u njegovoj kući, sluš’o na selu. N. Jesi li ti iš’o muhajem k njemu da slušaš pjesme? M. Jesam, jesam. Upitaj Muje. N. Je li on koliko znao pjesama? M. Koji? Ale? N. E. M. ’Nako ga nisam za nji’ pitao, a znao je Ale pisme plaho. N. Jesi li mu koji put platijo štogod? M. Pa jesam, vira je. N. Da naučiš od njega pjesme? M. A jesam, Boga mi. On nije isk’o, ali sram je meneka iskat jednu stvar, a ne platit, je l’ de. N. Tačno. M. A uzmi kahve, uzmi šekera, uzmi duhana, [2485] podaj mu đe kad i novaca.     N. Za koga je najviše on pjevao? M. On? N. E. M. On je najviše pivao Cazinjanima, Hadžiji Pozdercu, Selimanbegu; pjev’o nondika po selu đe-đe, đe-đe. Nije on iš’o vrlo po pivanju, nije šćeo. N. A zašto nije šćeo, stari? M. Nije. Što je zgodan, pa neće. N. Nije mu bila triba? M. Nije mu bila triba. N. A veliš da je dobro pjev’o? M. Dobro je on pjev’o. Dobro je on pjev’o u sviju Peći... . Ti upitaj, ‚Ali Žunić kakav je pivač,‛ pa ’š viđet da ga nije boljega bilo u onome vaktu. A bijo Ahmet Žunić... . N. Je li pjev’o za seljake kod kuće? M. Jest. N. I po kafanama ’vako? M. Nije po kafanama nikad on piv’o. N. Nikad? M. Nije nikad.     N. Je li za begove i za age iš’o tamo? M. Za begove i za age jes’ iš’o. N. Oni su ga zvali? M. Jesu zvali. N. A đe je najviše pjev’o, stari? M. Najviše u Selimanbeg’, u Cazinu, i u Pozderca. N. Onda nije to njegovo mjesto bilo, je li? M. Nije. N. Koliko su daleko oni poručivali na primjer da dođe? M. A ja ne znam. Zovnuli bi ga kad bi došli Bišćani, kad bi došli Sarajlije kakve, kad bi došli Banjalučani, kad bi kakve jabandžije imale, oni ga dobiju. N. A je li koliko on daleko bijo tamo đe bi ga poručili? M. E, pa jes’ pō drug-sata, jes’ puna dva, đe njegove kuće jes’. N. Je li on iš’o po Bosni tako s tamburom da živi, nije? M. Nije nikad. N. Nije, kad je bijo bogat? M. Nikad nije. N. A je li se hranijo od tambure kada? M. Nije nikad. Oni su zgodni i danas.

Text 1959

Record 2491 seqq.

Nikola: Koliko smo pisali pjesama, stari, ja i ti? Murat: Boga mi ne znam. N. Boga mi, ne znam ni ja. M. Ne znam, Boga mi. N. Ev’ i viđećemo večeras koliko smo pisali. M. Moreš. N. Jesmo dosta, ja bi’ rek’o. M. Pa jesmo. N. Da, da. A i radili smo, nema govora. M. Hehehe, radili! Popis’o, i ne bi druga dvojica što ti... .     N. Sad imam te pitat za onu pjesmu najprije što smo mi pisali, koju si najprije nazv’o „Ženidba Dizdarevića Mehe sa Zlatom Zajim Alajbega.‟ Što je to ‚alajbeg?‛ M. To je jedan čo’jek, bijo zgodan. Zgodni čo’jek. U nas je reć ‚alajbegović.‛ To je.., to je puna usta; to je čo’jek zgodni. N. Da, da. M. Plaho bogat.., to ti je. To je zgodan čo’jek... . Znam vezir da je bijo u Budimu nad sedamdeset unđurski’ gradova. On je bijo, rećemo, ‚poglavar.‛ ...Im’o ferman carski na to. ...A minjali su se oni često. ...Oni su se često minjali. ...Koji je god bijo murtat, mor’o je zglajzat. ...N. A što je to ‚murtat,‛ stari? M. A izdaje vjeru za nevjeru. ...Izdaje Turke u kaure; izdaje, rećemo, topove; izdaje haznu. To je ‚murtat.‛ N. Je li bijo koji vezir tak’i? M. A jes’ bijo. N. Jes’, je li? M. Jes’ bijo. ...A molim te, jesmo li izdali onu pismu kad su oblagali Silu Osmanbega, je li? N. A da, da. M. A da.     N. A ti si mi rek’o da ona pjesma što smo pisali o Dizdareviću, da nije iz pjesmarice, da je ti n’jesi učijo iz pjesmarice. M. Nisam. N. Ali znaš li da ima onaka ista u Matici, i sve slično tvojoj pjesmi? M. Baš? N. Ima, Bora mi. M. E, ja n’jesam sluš’o iz pjesmarice. N. Od koga si je učijo? M. A učijo od Ale Žunića. N. Od Ale Žunića? M. Jesam. Ja pjesmarica n’jesam uzbijo nikada, ni danas ih ne znam. Pa ako se trefi, trefi, ako ne trefi, ja ne znam. N. E, ima, vira je, Murate; ista, ista. M. E, pa eto... .     N. Da, da. „Kad se ženi Meho Dizdarević od Knina.‟ M. Jest. A jedan sam je put izd’o vami, pa ste je pogubili. N. Pa smo je izgubili neđe. M. Jä.     N. Slušaj, Murate. Nemoj se ti štogoda ljutit, znaš. M. Ne ljutim, Boga mi! N. Hoću da ti kažem nešto. M. E. N. Nekad pjevači misle da mi tražimo samo pjesme koje n’jesu u pjesmarici. Ali nije to tako. M. A, a. N. Može dobar pjevač da zna i pjesme, na primjer, koje n’jesu u pjesmarici, koje je učijo od tambure. M. Jä, jä. N. I koje od knjiga. M. Jest. N. Znamo mi da ti znaš dosta pjesama... M. Jä. N. ...koje n’jesu u knjigama. Onda što vrijedi, na primjer, da kažeš da nijesi ništa učijo o pjesmi iz pjesmarice kad tako, na primjer..., da si tako učijo, je li? M. Da. N. Onda znaš li, ima li koja pjesma što bi mogla biti u pjesmarici? M. Ne znam. N. Ima li tvoja ijedna koju si iz pjesmarice učijo? M. Boga mi, ne znam nikakva da ima. N. Nikakva? M. Ne znam. N. Da, da. M. Nisam sluš’o pjesmarica, ne znam. Eto.     N. A kako si mi rek’o, na primjer, da.., da ima neki’ pjesmarica Kolakovića i Islamovića u Matici, i tako? M. Ima. Ima ti’ pismarica. Ima, pa prodaju se, pa se čitaju. N. Pa ti si sluš’o isto nekada to? M. Nisam, nisam. Ja neću da sjedim kod nji’. N. Zašto? M. Neću da ja primam tih pisama. N. Zašto, stari? M. A imam svojih dosta. Ne triba mi onda mišat one. N. A i one su lijepe, Boga mi. M. Ne kažem ja da nisu. I ono su..., i ono su pivači bili. Ja nji’ ne ništam; ja nji’ ne ništam. Samo njihove pisme imaju, a moje imaju baška, je l’ de. N. Da, da. M. Pa ja ne mogu onda uzimat one.     N. A vidiš, Murate, ipak ja mislim, kada jedan dobar pjevač sluša pjesmu is pjesmarice, da ne može da je ne primi. M. Može, kad je dobar pjevač mlad. Kad je mlad pjevač, može; star ne more. Vavik da mu čita, ne more je primit. N. A ti si mi rek’o da si sluš’o onu pjesmu „Kad su otvorali pute na Kotare Ličani,‟ da si je sluš’o kad su je čitali iz Matice? M. Jesam sluš’o kad su je čitali, a u njoj nema ništa. Tri čardaka. N. Tri čardaka, je li? M. Tri čardaka, nema više. Ja namah puštijo je. N. E, dobro. Reci mi tačno kako si ti sluš’o te pjesme. M. Tu pjesmu? N. E. M. E, Bo’me nema tu pjesme ništa. Kad su pili Udbinjani, pa su se razgovarali, da su zatvoreni puti, pograditi čardaci. Onda kazali čardaka tri i u njima tri harambaše. I onda, kupi vojsku Konjević i ide. Udara na Kotare. N. Da, da. A ko je tebi čit’o tu pjesmu, ko ti je čit’o? M. Ibrahim Hadžić. N. Je li još koju drugu čitao, ili tako što? M. Nije, nije. Ja mu kaz’o, ‚ja ne...,‛ ‚ja to ne mogu primit; nemaš mi rašta čitat.‛ N. Da, da. A kad je to bilo? M. O, to je bilo i zimuske. N. I zimuske? M. Jes’, b’rte, Boga mi. N. A ima li tamo pjesmarica kod kuće? Je li to blizu? Je li to blizu vas tamo? M. U njega ima, u mene nema. N. Je li blizu on? M. Nije. N. Koliko je daleko? M. A ima tri sahata. N. Tri sahata? M. A ima. On je srez ’vamo, cazinski.     N. Da, da. A ima li još koja [pjesmarica] đe u okolici tamo? M. Ko? Pjesmarica? N. E! M. Ne znam ja, vjere mi ima. N. Je li ti čitao cijelu Maticu? M. On? N. E! M. Ja ne znam. U Cazinu ima ovi’ pjesmarica koliko ti drago: u Ibre Ale Topića, ima u oni’ trgovaca; kupe, pa čitaju. N. Da, da... Je li tebi čitao cijelu Maticu, oni? M. Koji? N. Taj, što si rek’o. M. Nije, nije. N. Kolike pjesme? M. A, nije, osim tu čit’o samu „Konjevića,‟ i ja puštijo je. Ja kaz’o: ‚ja ne mogu primiti,‛ i ‚nemaš rašta.‛ ...Znam ja, naši su pivači pivali šezdeset čardaka u toj pjesmi, a on piva tri. Onda ne mogu ja to pjevat.     N. A slušaj, Murate. M. A. N. Jesi li ti tu pjesmu učijo prije od tambure? M. Nisam. „Konjevića?‟ N. Da. M. Nisam. N. Kako si je naučijo? M. Nisam je ja učijo. Nema u nas ko to pjevat. Onaj što je pjev’o—umro, a nema ko drugi, nije primijo. N. A ti je ne znaš? M. Ne znam, ne znam, Boga mi. N. A bi li ti nešto pomješ’o iz Matice u tak’u pjesmu? M. A što? Kako to dođe? N. Na primjer, da imaš ti jednu pjesmu koja je slična onoj Dizdarevića, bi li ti promješ’o, kad bi čuo iz pjesmarice da ima? M. Kad bi dobra bila, bi’. N. Bi? M. Bi’. Kad bi mog’o primit, bi’ pomješ’o; zašto ne bi’? A bi’, brate.     After a long interval of time and lengthy conversation on other topics, a final exchange on the subject of Murat’s indebtedness to printed songbooks (or, from Murat’s point of view, the lack of it) occurred:

Text 1962

Record 2577

Nikola: A znaš li, stari, da ona pjesma „Ženidba Đulić bajraktara‟ je u pjesmarici, i slična je s tvojom pjesmom. M. Jä. Jela Konjevića? N. Jä. M. Je l’ de slična? N. Slična. Koliko je davno kad si sluš’o ti tu pjesmu iz pjesmarice? M. E, Bog me, ja mislim, Boga mi, sigurno nisam. N. Nijesi? M. Nisam, Boga mi, sigurno nisam. N. E, vjera je da je slična. M. E, sigurno nisam. 

*

Return to Index of S.-C. Epic Texts

Return to MPC Documents